ПОГИБИЈА ВОЈВОДЕ РАДИВОЈА КЕРОВИЋА

УБИСТВО ВОЈВОДЕ РАДИВОЈА КЕРОВИЋА



Од многобројних историјских догађаја другог светског рата на Мајевици један је био по много чему изузетан. Иако је већина народа то знала до најситнијих детаља, партизанска историографија није никада о том догађају поменула најкарактеристичнији детаљ, а убрзо ћемо видети и зашто. Реч је о погибији Војводе Керовића и одсецања његове главе и њеног набијања на колац код партизанских "паша" у Тузли.
Након тродневних борби 18-20 јануара 1946.године, Војвода Керовић је убијен 20.јануара. Наиме, завршетком рата почињу комунистички обрачуни са опозицијом, са четницима и њиховим симпатизерима. У том обрачуну нису се поштовали никакви међународни принципи ни конвенција. Те 1945.године су били пуни потоци крви и јаруге лешева. Није се бирало ко ће се ликвидирати, а ни на године старости и пол није гледано. Страдали су махом невини људи који су са тачке гледишта хришћанског морала били недужни, али са партијске стране били су највећи непријатељи. На тај начин број побијених Срба од стране партизана премашио је далеко број страдалих Срба од окупаторске немачке руке.
До погибије Војводе Керовића и тродневних жестоких борби са јединицама Озне дошло је након признања једнод од заробљених четника на ком је терену војвода имао склониште за зимовање. Велике снаге Озне под вођством Бранка Стојановића Крвавог, опколиле су простор Јасеничких шума изнад Сребреника на западним странама Мајевице. Са војводом у земуници се налазило укупно 25 четника и 18.јануара 1946.године нашли су се у тоталном окружењу услед поменуте издаје. Занимљиво је да су партизанске снаге одабрале за обрачун са Војводом Крстовдан, али су се борбе протегле и на Богојављење и завршене су Војводином погибијом на Јовандан 1946.г.

нашли су се у тоталном окружењу услед поменуте издаје. Занимљиво је да су партизанске снаге одабрале за обрачун са Војводом Крстовдан, али су се борбе протегле и на Богојављење и завршене су Војводином погибијом на Јовандан 1946.г.
Треба истаћи да су се опкољени четници 18.јануара ноћи уз надчовечанске напоре и херојство успели пробити из потпуног окружења, али су партизанске снаге уводиле у борбу и гоњене свеже одморне јединице. Борбе су се затим наставиле на превојима Мајевице, затим у селу Лукавици, па Брусници, Пирковцима и завршиле су се на Вукосавцима у близини Тобута, родног места Војводе Керовића у општини Лопаре. У тим борбама, како се види из сведочења преживелог учесника, запажамо неке изузетне примере херојства, али истовремено и трагику међусрпских сукоба и погубне идеолошке искључивости партизана. Још запажамо да су многа од ових српских села Мајевице потпуно спаљена и изгубљена тек у прошлом рату деведесетих година.
Наводимо сећање Милоша Којића ( званог Прасе ) преживелог учесника ових догађаја, а Бог нам је сведок да је све то истина: " У пола ноћи када је Милорад Шакотић ( звани мали Врнто ) заменио Љубу Продановића на стражи запуцало је, и сви смо поскакали. Тада је био Крстовдан само који минут после пола ноћи. Први је излетио Душан Миљеновић ( звани Садаљица ) и одмах је био покошен, а одмах за њим и Панто Марковић ( звани Шинтеровић ). Трећи је изашао Дејан Керовић ( Тешић ) и скочио под једну кладу од букве која се ту налазила. Подвукао се под кладу и тек сутрадан када је сазнао о погибијама предао се партизанским властима у Јасеници. Драго Керовић је одмах испод базе рањен у ногу у лист и тако рањен се склонио у снег прекосутрадан је стигао сестре Ануше у Прелиће у Тобут. Тада га је родбина због лечења одвезла у Лопаре, али капетан Озне Миша Стефановић ( Бугарче ) убио га је у планини, а тело му је након 15 дана пронашао отац и сахранио у гробље у Тобуту звано Светљика. Милан звани Калавра је погинуо где је Драго Керовић рањен .Лука Јурошевић је рањен у ногу у потоку и склонио се испод жила под окапину, а и он се сутрадан предао. Мало више од потока на једној узбрдици је погинуо Неђо Шакотић ( звани велики Врнто ) старији брат Милорадов, а даље од њега на једно пет метера је пао рањен Митар Керовић, млађи брат Војводин. Онда је наишао Бранко Крвави и из пиштоља је убио рањеног Митра. За то време док су се они задржали око Митра ми смо се домогли брда", прића нам Којић.
Којић затим наставља:" Кренули смо према Станари, па према Беговој води, али је ту била заседа па смо скренули према Лукавици. Перо Мaлeтић се од нас одвоји ту у шуми и склони се у село Лукавицу, где га ухвате партизани и убију. Ми смо ту у шуми наложили ватру и мало се огрејали и тог 19.јануара на Богојављање кренемо у Брусницу. У кући Цвијетина Симикића ( Гудураша ) смо оставили жену Војводину Љепосаву, јер је била рањена у бут, али када је ухапшена није смела никоме рећи, тако да иследници то нису ни открили. Ми смо прешли преко Гњице у шуму према Тисовици у селу Пирковцима .У Тисовици у Савића колибама смо наложили ватру и мало се огрејали, а у свануће су нас напали, па смо опет под борбом кренули према Пирковцима. Ја сам носио Војводин русак и ташну па сам то сакрио у једну шупљу букву, али како је снег био дубок и партизани ишли одмах за нама, видели су траг према букви и нашли су то.

Партизани затим пристигну Гају Гајића ( Симића ) из Лопара и Душка Вујачића из Брчког , поручника старе Југословенске војске, и они се обојица убију, а нису се хтели предати. У Пирковцима смо скренули у кућу Раде Тодоровића где је остао у кући на тавану Цвијан Савић из Пирковаца., кнез Пирковачки пре рата. Међутим, Радина жена Аница проказа Цвијана партизанима, а они га позови на предају , али он не хтеде и убије се. Милорад Керовић и Славко Шакотић ( Јока ) крену у кућу удовице Маре која је пустила у кућу Војку Лукића из Тобута. Милорад се сакрије у уџеру, а Славко у кућу, али пошто су наишли партизани морали су да се предају. Тада се Милорад Шакотић ( Врнто ) предао ниже Марине куће.
Код куће Јакова Тешића, Љубо Продановић уђе у шупу и преврне на себе једну кацу док су прошл
80; партизани, а сутрадан се и он предао. Одатле смо стигли до куће Ђорђа Лукића из Пирковаца који нам, на Радивојево тражење изнесе ракије, тако да смо се мало окрепили, а онда се кроз шуму пребацимо до куће Срећка Керовића рођака Војводиног. Тада смо приметили да иде колона партизана из Лопара према нама, па смо одмах морали продужити према Тобуту. Али на брду изнад Вукосаваца примете нас неки цивили, па ми кренемо низ брдо према Рикановићима и Новаковићима. На том месту после уласка у безизлазну ситуацију Живан Костадиновић је убио прво свог брата Будимка, а затим и себе да не би пао жив крвницима у руке. Дику Савића из Пирковаца ухвате партизани и измасакрирају, док је Миливоје Савић, Цвијанов син убио сам себе, а Јован Марковић из Лопара погинуо у борби.
" Тако смо остали само ја и Војвода Радивоје" сведочи нам Војводин курир звани Прасе." Он је ишао напред а ја за њим. Ја му рекох да ранише и мене. Тада ме он жалосно погледа, узе пиштољ, тихо рече неколико речи, и опали себи метак у слепочницу и паде поред потока. У томе избише и гониоци и свезаше ме у неку жицу, али Војводи не смеју да приђу. Он лежи крај потока, а они пузе по снегу и приближавају му се, па онда мене рањеног и свезаног питају да ли је жив, нашто сам им рекао да није. Онда му приђе један официр кога зову Живко Танацковић , стаде ногом на прса и одсече Војводи главу. Онда пође да и мене обори и закоље, али му други не дадоше и отеше му нож. У том стигоше и моја два рођака који су били теренци, а били су негде на слави Св. Јована, па су излетели напоље када су чули пуцњаву и спасише ме.
Одатле ме потерају у Лопаре и када смо прелазили преко реке Гњице један се попне мени на леђа да га понесем. Ја онако рањен и мали носим га, а он савио ноге у коленима да их не окваси, а ја када сам био насред реке чучнем и спустим га у воду. " Шта то уради?" упита ме. "Да би ме убио" велим ја. " Е да сам то хтео убио би те горе", тако се то заврши. Онај Живко је и даље носио Војводину главу, ваљда је хтео у Лопарама де се похвали како је он јунак. Дотераше нас у Лопаре и затворише у неку бараку у којој нађох Милорада Керовића, Милорада Шакотића и Лазара Медића ( Бузића )што нас је издао. Ту се мене и Милорада Шакотића свезали за косе пошто су нам биле дуге, а онда су нас оборили и свезали за један стуб и почели да играју козарачко коло пред нама. Ту у кућу је дошао и Бранко Крвави и рекао им да ме престану тући, па се онда стишало. Кад је освануо 21.јануар дошли су Спасоје Шакотић, Васо Васић и још неки људи и питају ко је у Тобуту 1945.године убио Радослава Лукића и Будимка, Васиног сина. Васо и Спасоја кажу да нисмо ми већ неки други који нису живи. Око подне дође камион отворени без цираде, а снега на њему око 30.цм. Ми онако на снегу чучнемо- ја и Милорад Шакотић, јер смо били заједно свезани, док су заједно били Лазар и Славко, а одвојено Милорад Керовић, Војводина жена Љепосава, а са њима и Цвијан Симикић ( Гудураш ). Цвијан ту ништа није крив, али је пуно пропатио. Тада камион крене и довезе нас у Тузлу.

Када смо дошли у Тузлу истераше нас из камиона, поставише један сто и дигоше мене и Милорада Шакотића да онако свезани стојимо на столу да нас боље народ види. Вероватно су они били пре разгласили па се окупило много народа. Када су нас тако поставили на сто ударише неки колац, тако да је глава била између мене и Милорада, мало изнад наших глава. Онда дође један од официра и слика нас двојицу онако са Војводином главом", завршава опис ових збивања Милош Којић Прасе, верни Војводин курир. Преживели учесници овог догађаја су и даље мучени и одведени у Сарајево где су били осуђени на дугогодишње.
Након одсецања главе Војводе Керовића партизани су још дуго додатно ножевима унаказили Војводино тело које је остало на месту погибије. Ту су ближи чланови породице Керовић пронашли Војводино тело без главе и сахранили га на месту погибије, које су свих ових каснијих година кришом обилазили палећи свеће.
Не можемо а да не приметимо да нас ова сцена из сведочанства о погибији Војводе Керовића подсећа на описе набијања на колац хришћана из времена отоманске окупације што је описано у изванредним Андрићевим романима. Истичемо да је иста она тузланска "раја" која је у делиријуму посматрала набијање на колац главе српског војводе била састављена од масе муслиманско- католичких усташа којој је дозвољено да некажњено преше у редове Титових партизана и да као победник ужива у доношењу главе легенде срппског четничког покрета отпора на Мајевици. Исти ти људи су владали у комунизму, и њихови синови су 46 година након овог догађаја 15.маја 1992 .године опет показали своје право лице када су масакрирали на стотине српских војника на брчанској малти.
Заиста се питам да ли је се ишта променило од турских зулума, преко усташких злочина, до данашњег непријатељства према Србима. Искрено се надамо и верујемо да су бар Срби схватили да се међусрпска трвења морају за сва времена превазићи.
Овај текст о погибији мог стрица Војводе Керовића био је објављен у "СИМ новинама" септембра-октобра 1993.године. Међутим, због органичености простора тада нису била објављена још нека сазнања. Човек који је Озни одао где се налазио Војвода Керовић био је Лазар Медић, звани Бузић брат Бранка Медића. Лазар се предао партизанима крајем 1945.године када је напустио Војводу. При саслушању је рекао да се Војвода са пратњом налази негде у јасеничким шумама, и тако је кренула потера.
Постоји још једна скраћенија верзија о судбини одсечене главе Војводе Керовића. Главу су донели у Лопаре и натакли је на један суви пачур од шљиве на раскршћу преко пута где се одваја пут са пута Брчко-Тузла преко моста за Зворник.